Plan za Kosovo
Vlada Republike Srbije danas je donela akcioni plan u slučaju da Kosovo proglasi nezavisnost. Iako ja ni približno ne spadam među veće pregaoce nacionalne misli, niti sam toliki patriota poput naše Vlade, ipak sam dosta vremena potrošio razmišljajući o ovoj, duboko uznemiravajućoj temi. I moram odmah da kažem, to razmišljanje nije bilo bez rezultata. Čak bih mogao biti toliko neskroman da kažem da sam našao kvalitetan odgovor na pitanje koje okupira misli i san svakog pravog Srbina, a verujem i pripadnika nacionalnih manjina koji Srbiju prihvataju kao svoju domovinu. To pitanje naravno glasi: Kako sačuvati Kosovo (ili kako se u zadnje vreme uvrežilo, 15% teritorije Republike Srbije)?
Evo mog prilično jednostavnog, ali efikasnog plana:
Prvo, moramo se složiti oko jedne stvari. Ja i meni slični građani i građanke jesmo patriote i Srbija nam je stalno u srcu i mislima, ali ipak moramo priznati da su najveći patriote u ovoj zemlji pripadnici Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke. To su ljudi koji su još u najmanjem uzrastu uz priče iz kosovskog ciklusa zadojeni ljubavlju prema prema otadžbini i takva ljubav se može porediti jedino sa ljubavlju koju majka oseća prema svome nejakom čedu. Na tome im svi možemo pozavideti. Zbog toga baš oni treba da odigraju ključnu ulogu u mom planu, tj . da postanu Obilići 21. veka. Nemam ni trunku sumnje da će oni biti najsrećniji zbog toga.
A sad evo i konkretne ideje. Ako NATO ili EU (ili oboje), usprkos nadčovečanskim naporima premijera Vojislava Koštunice i njegovog tima savetnika, prizna nelegalnu državu Kosovo, tog dana tačno u 12.00 po 9 članova Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalane stranke, predvođeni sa po jednim funkcionerom nižeg ranga svake od tih stranaka (npr. Srđan Đurić i Lidija Vukičević), bi trebalo da izvedu ritualno samospaljivanje ispred Doma Narodne skupštine Republike Srbije. Naravno, taj čin bi bio adekvatno medijski najavljen i ispraćen. Direktan prenos za ceo svet od strane RTS-a se podrazumeva. Sa takvom borbom bi onda trebalo nastaviti svakodnevno. Svaki dan po 20 najčasnijih i najboljih rodoljuba iz DSS-a i SRS-a bi položio svoj život na oltar domovine. Kako bi ovakav vid protesta odmicao, to bi sve važniji stranački prvaci davali svoj doprinos u očuvanju celovitosti Srbije. Bez ikakve sumnje to bi bilo privuklo pažnju svetske javnosti i iz dana u dan bi ljudi širom planete bili svedoci kako srpski patriote radu daju svoje živote kao protest protiv rušenja međunarodnog prava i deklaracije iz Helsinkija o nepovredivosti međudržavnih granica. A onda bi svetska javnost zadivljena tim samožrtvujućim činom Srbikaza (kako bih ih možda svetski mediji popularno nazvali, aludirajući na kamikaze) stvorila toliki pritisak na svoje lidere, da bi oni nesumljivo priznali grešku i povukli svoju sramnu odluku. Koliko bi vremena trebalo dok bi ovaj rezultat bio postignut, ne mogu sasvim tačno da procenim. Ja računam između 30 i 45 dana. To znači da žrtve ne bi bile male, ali kao što je rekao gospodin ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samarđić povodom pitanja o troškovima za njegove mnogobrojne savetnike: nijedna cena za očuvanje Kosova nije prevelika.
Iako se ovaj plan zasniva na ljubavi prema otadžini, moralu i obrani međunarodnog prava, kategorijama koje su daleko iznad banalne svakodnevice, njegov integralni deo moraju biti i neke praktične stvari. Iako je svakom od ovih heroja dovoljna nagrada to što će ući u legendu i narodne priče rame uz rame sa vojnicima Cara Lazara i što će ih taj svetac među vladarima verovatno lično dočekati na rajskim dverima, naša je dužnost da se pobrinemo za njihove najmilije na zemlji. Zato bi Skupština Republike Srbije trebalo da donese niz akata o ovom pitanju. To bi bilo sledeće:
1. Zakon po kome bi svaki od ovih junaka bio posthumno odlikovan najvišim državnim odlikovanjem.
2. Njihovim udovicama (ili majkama u slučaju da su neoženjeni) bi se dodelila doživotna penzija u visini dve prosečne plate.
3. Njihova deca bi imala pravo na stipendiju do tridesete godine života (kažem do tridesete, jer je prosečno vreme studiranja kod nas nešto duže i oko toga ne bi trebalo cepidlačiti.)
4. Iz Nacionalnog investicionog plana bi trebalo izdvojiti sredstva kojima bi se na istaknutom mestu u Beogradu podigao velelepan spomenik koji bi zauvek podesećao na ovaj čin.
5. Svaka opština iz koje potiču oni kojima je Kosovo bilo važnije od spostvenog života, bi podigla spomen ploče u ime večne zahvalnosti.
Iako prema mom planu glavnu ulogu u obrani Kosova imaju članovi dve naše najpatriotskije stranke, to ne znaći da im se i druge patriotske stranke i patriotski opredeljni pojednici ne bi mogli pridružiti. Ne sumnjam da bi i gospodin ministar Velimir Ilić i Vladika Artemije bili prvi među ovakvim dobrovoljcima. I na mestu njihove žtve bi odmah trebalo otpočeti izgradnju crkvice. Finansiranje izgradnje iste bi išlo iz donacija javnih preduzeća.
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.
